Do prije pedesetak godina svaka lička kuća je na tavanu imala "vošlag" – veliku škrinju u koju se pohranjivalo žito. I na tavanu mojih bake i djeda stajala je takva velika škrinja od hrastovine, visoka skoro metar. Tu su spremali u žito velike i naročito lijepe jabuke da se sačuvaju za Božić.
Moja mama, tada četverogodišnja djevojčica, nije bila sigurna da bi joj mama dala koju od tih jabuka, jer one "obične" su bile jednako ukusne. Odlučila je tako sama rješiti problem: uzela je onaj veliki žarač što liči na divovsku kvačicu za veš i zamislila kako će uštipnut' veliku žutu mirisnu jabuku skrivenu u žitu..
Popela se mala Nena na "pod" (tako u Lici zovu tavan), primakla k vošlagu malu klupicu i nagnula se ne bi li žaračem uštipnula jabuku. Teška "maša" – tako u Lici zovu žarače, pretegnula i Nena završila u vošlagu. Jedva se izvukla iz žita, pala na pod skačući s ruba sanduka i bez jabuke se vratila u sobu, ali i bez žarača. Danima su ukućani tražili mašu posvuda. A onda deda išao po žito i našao žarač. Odmah se sjetio što je moglo biti.
"Evo, našao ja mašu. Sigurno su je miševi odnijeli na tavan."
Mala Nena jedva dočekala: "Est, est ja sam jednoga vidila kako trči uza škale i uprtio mašu!"
Nema komentara :
Objavi komentar